Biološka osnova nordijskog pogleda na svet


VLADIMIR AVDEJEV



Nordijska ideja predstavlja izraz onog pogleda na svet,
za koji uzdizanje čoveka predstavqa Božju zapovest.
(Hans F.K. Ginter)

Danas je od koristi svako ukazivanje na nordijsku misao. (Eyden Fiter)

Čak i onaj koji se nikada nije pozabavio naukom o rasi, ima predstavu o tome, našta se misli, kada se pomene NORDIJSKA RASA. Onog trenutka kada nam taj čarobni izraz preleti preko usana, stvori se pred našim duhovnim okom slika visokih, dobro građenih, plavo-okih ljudi, koji samo što siđoše sa Olimpa antičke Grčke ili izađoše iz neke nordijske sage. Iz ovog izraza kao da zrači topla sunčana energija, dejstvuje vanzemaljska divota i nadljudska snaga. Staro-rimske patricije, koji su kroz svest o svojoj veličini bili čak preponosni, karakteristični germanski vitezovi, heroji narodne poezije i predaka, graciozne lepotice Rusije, poznate kao „Beli labudovi“, esesovski oficiri sa svojim kao od slonovače isklesanim licima a da se ne zaborave ni otmeno hladni engleski dzentlemeni – svo ovo bogatstvo ljudskih arhetipova iz prošlih epoha i naroda može da obuhvati izraz nordijski a koji podrazumeva skupinu telesnih i duševnih svojstava, nastalih u nordijskoj pradomovini.

Naravno ovo su samo asocijacije. Ako se uđe u činjenično stanje, pred nama se ukazuje jedna manje više paradoksna slika. Na izgled, krije se iza reči nordijski nešto strano i tajanstveno, deo nečega čudnog, i za ruskog čoveka neshvatljivog u pojmu nauka o rasi. Ovako misle o ovom pitanju ne samo rusi nego i ostali narodi.

Vodeći rasni teoretičari smatraju da izraz nordijska rasa predstavlja nerazdvojni deo naučnog koncepta, za jednu kategoriju koja je u isto vreme duboko ukorenjena u tradiciji, a istovremeno i sasvim aktuelna. Malo njih zna, da je čovek koji je prvi predložio upotrebu ovog izraza kao opis za jednu određenu antropološku skupinu, rođen u ruskom Astrahanu.

Ioseph J. Deniker | Jozef Jeterovic Deniker

Ruski naučnik o rasi Jozef Jeterovič Deniker (1852-1918), potiče od francuskih roditelja, njegovo srednje, očevo ime, dolazi od toga, što je on kršten u pravoslavnoj crkvi. Na osnovu zakona ruskog carstva, on je automatskl time i postao ruski podanik. U enciklopediji Brokhaus-Efron, kao i u velikoj ruskoj enciklopediji iz 1955 god. on se pominje kao ruski naučnik. Pritom ova zadnja navodi da: „Denikerova klasifikacija rasa, ni dan danas nije zastarela“. U mnogim sovjetskim akademskim delima koja se tišu antropologije, pominje se njegov glavni rad, knjiga „Ljudske rase“ (Races et peuples de la terre, 1900).

Jedan od vodećih istraživača rasa Vajmarske republike i njenog naslednika III rajha, Hans F. K. Ginter, u svom osnovnom delu „Nordijski pogled na svet“ otvoreno priznaje, da je ključni pojam nemačke rasne teorije „po prvi put bio uveden od strane ruskog rasnog teoretčara Denikera“ . Drugi veliki autoritet iz ove oblasti, Valter Šait, naziva svoje delo koje se bavi sistematizacijom terminologije rasnog istraživanja, „Istorija antropologije od Linea do Denikera“. Nepostoje nikakve indikacije za to da je on zbog navođenja jednog ruskog antropologa u naslovu svoje knjige, biti izložen teškoćama od strane vlasti Trećeg Rajha.

Austrijski istraživač rasa Erih Feglajn, direktno tvrdi u svome radu pod naslovom „Rasa i država“ da je Deniker prvi upotrebio pojam nordijska rasa. Mogli bi se citirati i drugi primeri sa nemačkog jezičkog područja. Na „demokratskoj“ strani ondašnjeg sveta, prilog ruskog naučnika u ovoj oblasti je također bio bezrezervno priznat. Amerikanac Oto Klineberg dokazuje u svojoj monografiji „Rasne razlike“ da: „niko pre Denikera nije uspeo da stvori jednu takvu klasifikaciju rasa, i to kombinacijom osobina, kao što su struktura kose, boja očiju, oblik nosa kao i druge karakteristike, što je omogućilo smanjenje broja poznatih rasa na sedamnaest a podrasa na dvadeset i jednu. Naučnici pre njega, koji su svoje klasifikacije zasnivali na istim spoljnim osobinama, došli su do broja tri stotine.“

Zaista je začuđujuća činjenica i to da je jedan ruski naučnik, sin francuskih roditelja, dobio bezrezervno priznanje za svoj doprinos jednoj od najviše politizovanih grana nauke 20.veka, i to priznanje iz najrazličitijih političkih sistema. Čak i u Sovjetskoj Rusiji njegovom delu je ukazivana pažnja, iako mu je poreklo roditelja bilo strano a on sam je pripadao tzv. „Carističkim stručnjacima“. Njemu je isto tako i u Hitlerovoj Nemačkoj ukazano priznanje, iako je on prema tadašnjoj ideologiji u izvesnom smislu predstavljao predhodnika omrženog „azijatskog čopora“.

Uživao je ugled i u „slobodnom“ Anglosaksonskom svetu, iako tamo ne izgovaraju rado francuska imena a prema Rusima su se držali rezervisano.

Pod pojmom rase Deniker nesumnjivo podrazumeva „Somatološko jedinstvo“ (jedinstvo po telesnim sličnostima – prim. prev.), čime on odlučno negira bilo kakav „idealizam“ u antropologiji.

Celo njegovo delo izražava oštru razliku između etnografije i antropologije, koje on smatra „fundametalno različitim granama nauke - prva pripada socologiji a druga biologiji“. On kaže: “Pre nekoliko godina sam dao predlog da se klasifikacija ljudskih rasa vrši samo na osnovu fizičkih osobina, kao što su: boja kože, kvalitet kose, stas, oblik glave i nosa itd.”

U stvari Deniker je pre svih drugih zauzeo jedan čvrst i konsekventan stav u odnosu na rasnu filozofiju. Po njemu, prirodna okolina u kojoj određene rase žive, utiče vrlo malo na nastajanje rasnih karakteristika. On piše:

„Rasne osobine se nekom čudnom tvrdoglavošću održavaju i prenose uprkos mešanju rasa, promenama nastalih kroz civilizaciju, gubitka ranijeg jezika itd. Menja se samo odnos u kome jedna ili druga rasa čini sastavni deo određene etničke grupe.” Deniker je sažeo saznanja ranijih istraživača i stavio tačku na prepirku o Arijevcima. On je uveo jedan nov pojam, koji u principu nema ništa zajedničkog sa romantičnim stavom lingvista da: „Ljudi duguljaste glave, visokog stasa, rase svetle boje kože, mogu zato da se nazovu Nordijci, pošto se oni nalaze pretežno na severu Evrope. Njihove glavne fizičke osobine su: Visok stas, srednja visina od 1,73 m, plava, talasasta kosa, uglvnom plave oči, duguljasta glava (indeks 76-79) rozo-bela koža, duguljasto lice, oštar nos”. Terminiloška zbrka u rasnoj teoriji je bila zaustavljena a pojam Arijevac je otišao u sferu kulture, sociologije i nauke o religiji: „O Arijevskoj rasi, kao takvoj, ne može biti ni govora. Može se govoriti jedino o porodici arijskih jezika i možda o arijskoj civilizaciji“.

Hans F. K. Günther | Hans F. K. Ginter

Denikerovo sveobuhvatno delo „Ljudske rase” se pojavilo 1900 god. Godinu dana kasnije, pojam nordijske rase ušao je u širu upotrebu. Nešto kasnije vodeći istraživač rase u Nemačkoj, Hans F. K. Ginter, koji je inače stalno zastupao poziciju nordijske filozofije, piše o svojoj knjizi „Rasni elementi u istoriji Evrope” u istom smislu: “U filozofiji je ranije upotrebljavan „Arijski” samo za indoevropske jezike. Danas je međutim prešlo u upotrebu, da se on uzima samo u odnosu na Indo-iransky granu ove jezičke porodice. Na početku istraživanja rasa jednu (u stvari ne postojeću) belu ili kavkasku rasu nazvali su „Arijevskom”. Kasnije su otpočeli da nazivaju tim pojmom narode koji govore Indo-evropskim jezicima a zatim i nordijsku rasu. Danas je pojam „Arijski” nestao iz naučne upotrebe, i ne preporučuje se njegova upotreba. Naročito ne od kako se taj izraz isprofanisao i sve više služi, da se njime označi suprotnost „Semitima”, pošto narodi semitskog jezičnog područja imaju različito rasno poreklo“.

Richard Walther Darre | Rihard Walter Dare

Nacional Socialistički ministar poljoprivrede i ishrane, Rihard Walter Dare, je u svome delu „Svinja – kriterijum za nordijske narode i Semite” postavio jednu originalnu tezu o biološkoj srodnosti između totemskih životinja i rasne osobnosti naroda, koji ove životinje cene. Stidirajući starogermansku i antičku mitologiju, on je došao do zaključka, da je svinja bila tradicionalna domaća životinja kod nordijskih, zemljoradničkih naroda. Nasuprot tome južni, nomadski Semiti i turski narodi su tu životinju prezirali. Po Dareu, međutim narodima iz religioznih razloga važeća zabrana jedenja svinjskog mesa, nije ništa drugo, nego genetsko sećanje na slabiju poziciju nomadskih, južnjačkih naroda u odnosu na zemljoradničke severnjake. On kaže: „Radi se tu o zajedničkom odnosu između izvesnih naroda i ljudskih rasa sa jedne strane i njihovom odnosu sa izvesnim vrstama životinja sa druge”. Svinja predstavlja simbol nordijskog sedelačkog života i čak je i njegov biološki pokazatelj. Baš i zato nju grubo odbijaju Judeizam i Islam. To negiranje dostiže kod njih toliki stepen, da prelazi u apsolutno stanje i poprima oblik religiozne zabrane.

Potom Rihard Walter Dare postavlja jedno važno pitanje, kome ranije nije posvećena dovoqna pažnja: „Nauka o rasi se dasada nikada nije pozabavila problemom prožimanja ishrane i rase. Kod stočarstva je zavisnost između ishrane i rase dovoljno poznata, pošto su razni oblici reakcije metabolizma kod raznih vrsta životinja različito odvijaju. Protein u ishrani ima različite „stepene vrednosti”... Za vreme varenja rastvara se ova belančevina u amino-kiselinu a potom se onda sintetizuje u onu vrstu belančevine, koja je za taj organizam specifična. Metabolizam stoji u zavisnosti od proteina. Pošto su proteini uvek specifični, oni moraju da se slažu jedni sa drugima u organizmu koji ih vari, odnosno oni moraju da odgovaraju jedni drugima kao ključ i brava... Iz toga prozilazi da su Semiti i svinje psihološki gledano dva sveta”. Po Dareu, ispravna funkcija organizma stoji u direktnoj zavisnostiod harmoničnog metabolizma. Zbog toga je pretstavnicima različitih rasa potrebna hrana različitog biohemiskog sastava. Tako proizlazi da je svinja najstariji biogenetski pokazatelj rasne razlike između sedelačkih i nomadskih naroda.

Tu svoju tezu Dare podupire analizom vrsti hleba koju razne rasne grupe jedu, kojom prilikom on navodi, u tom smislu interesantne, opise putovanja pesnika Getea, koji je iz sopstvenog iskustva dobro poznavao Germansku i Romansku sredinu. Genialni pisac nemačke literature je jednom rekao, da je na jugu Evrope „Crnke devojke i beli hleb” a na severu „Belke devojke i crni hleb“. Iz toga može pouzdano da se zaključi, da svetlo na rasne razlike bacaju ne samo domaće životinje, već i vrste žitarica koje te rase jedu. Nakon istraživanja i najtamnijih nijansi psihologije ishrane kao i poljoprivredne geografije, Dare je došao do sledećeg zaključka: „Pradomovina nordijske rase je šumska zona severne Evrope sa njenom umerenom klimom”.

Ludwig Ferdinand Clauss | Slika Ludvig Ferdinand Klauz

Pošto smo posmatrali biohemisku osnovu različitosti rasa, možemo preći na izvorne tvrdnje rasne psihologije. Tu ćemo se osloniti na klasično delo Ludviga Ferdinanda Klausa, „Nordijska duša“ iz 1939 god.

Autor tu piše sledeće: „Pod pojmom vrste ili rase mi ne podrazumevamo neko klupko „Osobina” ili „Karakteristika “, već jedan stil doživljavanja, koji proživljava celokupnost jednog živog organizma...

Ako možemo da nazovemo nordijsko doživljavanje „centrifugalnim“, onda možemo da nazovemo istočno „centripetalnim”... Za ljude koji ne pripadaju nordijskoj rasi, ovi važe za hladne i racionalne... Sva „Hladnoća” nordijaca potiče od rastojanja, koje ga deli od njegove okoline, i koje on ne može da povredi a da u isto vreme ne povredi i zakon svoje vrste”.

Klaus objašnjava, da rasne razlike ostavljaju neobrisive utiske na čitav način doživljavanja ljudi a da pejzaž i geografski položaj samo pojačavaju ovo genetsko stanje. Prirodna okolina je materija koja deluje na duševni stil odnosno stanje, i tako nastaje pejzaž. Ta prirodna okolina nudi duši mogućnost za posmatračku kreativnost, ali ni izdaleka ne pruža svaka okolina iste mogućnosti... „More severa odiše svugde bez krajnošću... Na moru juga, ka sredozemlju, sve je uvek tu blizu. Pa i tamo gde se obale više nevidi, ona se naslućuje a njena izmaglica se oseća ili se misli da se oseća. Ovde na severu je sve ograničeno sadašnjošću i sve skromnijom lepotom. A kada oblaci bez zastoja preleću preko severnog pejzaža, gore daleko i sve dalje u većni beskraj i kada se zvezde u visini vide a nebo je bledo i daleko, tada se nebeski svod juga spušta, tako da ga možemo skoro dohvatiti i njegovi oblaci bezpokretno stoje ili se valjaju ko deca u igri. Sever vaspitava svoje ljude da budu vazda u pokretu: njihov pogled je stoga uvek uperen u daljinu i zato nikada nemože da se smiri. Dok jug sredozemlja i njegove obale pozivaju na beskrajan boravak: Ovde je sve omama, blistanje i sadašnjost koja ispunjava srećom… Svetlost Juga ispunjava duše severnjaka poletom a u isto vreme ona je i kobna, jer deluje kao sveća na moljca. Mi se prvo osećamo divno oslobođeni od zova daljine i od neumornog pokreta severa a onda nam ta večna blizina i taj pejzaž prekriju dušu, oduzimajući nam dah“.

U svojoj drugoj knjizi, „Delo rasa i duša“, Klaus tvrdi, da predstavnici različitih rasa poimaju boje, prostor, plastične oblike,vreme i kretanje, svako na drugačiji način. Za razliku od zastupnika južnjačkih rasa, koji više doživljavaju spojne draži, kićenje u igru, severnjaci doživljavaju biće unutrašnje energije. Ona postaje za njih trajan doživljaj. „Rasa pretstavlja oblik a oblik živog bića je u tolikoj meri rasa, u koliko se taj oblik pokazuje kao nasledan... polovi se menjaju, ali ne i oblik..“.

Tek u jednoj vrsti promatranja koja se bavi samim duševnim stanjem, bilo bi moguće, da shvati zakonsku zavisnost koja povazuje duševni i telesni oblik; pa čak nam otkriva da su to samo dve strane jednog istog tela... Oblikom kazivamo... Oblik delotvornog čoveka, pošto je delotvornost određujuća vrednost njegovog unutrašnjeg sistema vrednosti. On doživljava svet u kome živi, kao nešto njemu suprostavljeno, kojega tera da se on u njega umeša, da mu se suprostavi „da od njega nešto načini”. To je držanje koje je svojstveno njegovoj rasi, isto kao i taj poriv koji iz nje proističe. On ne može drugačije, pošto zakon njegove duše tako propisuje. Ovaj zakon je nešto konačno, nešto dalje neobjašnjivo. Na pitanje: Zašto? Nema odgovora.

Takva su bila shvatanja među učenjacima o rasi na dominirajućim pozicijama prve polovine 20. veka. Moderna istraživanja na polju genetike potvruđuju međutim u glavnim crtama ovo emocionalno i poetično poimamje.

Odmah posle pobede nad Nemačkom, počela je u Sovjetskoj naučnoj literaturi jedna obimna kampanja, sa ciljem da revidira dotadašnje teorije o poreklu ruskog naroda, na osnovu najnovijih saznanja iz antropologije i arheologije. Već godine 1930, sovjetski istoričar J. V. Gotje, je u svom delu „Gvozdeno vreme u istočnoj Evropi” napisao: „Već samo naseljavanje slovenskih plemena na levu obalu Dnjepra, dovodi nas na misao, da su nordijski ljudi pratili ranu slovensku seobu u pravcu Istoka i Jugoistoka.” P. N. Tretjakov potvruđuje ovu misao u svojoj knjizi „Istočna slovenska plemena” (1953) veoma plastično. U izdanjima toga vremena osećao se veoma jasno politički diktat, da se dokaže, da je „najstariji brat u porodici bratskih sovjetskih naroda“ – Rus, zato i najstariji, pošto je on nordijskog porekla. Filmska umetnost, slikarstvo i vajarstvo iz tog razdoblja pružaju za ovo mnoštvo dokaza. Tako su u umetnosti rasnih ideali gubitnika prešli u tabor pobednika. Slike i skulpture vodećih nemačkih umetnika toga doba, kao što su Jozef Torak i Arno Breker su mogle da se naslute u sovjetskim delima, kao što su grobni breg Mamajeva u Staljingradu i u oblikovanju Moskovskih metrostanica. Glavni ulaz u Lenjinovu biblioteku je i dan danas sličan kao jaje jajetu sa fasadom Rajhskancelarije.

Moglo bi se još puno toga o nordijskom poreklu slovenskih naroda napisati i mnoštvo dokaza navesti, međutim najjači dokaz ove teze je sledeće: Ima li osim Rusa još koga naroda, čije ime potiče od jedne najvažnije rasne osobine nordijaca, tamno plave kose („ruse kose“)! Autori I. S. Aleksejeva, V. A. Bazevič i O. V. Jasina, navode u članku pod naslovom „Fotokolorimetrisko određivanje boje kose kod raznih etničkih teritorija i naroda u SSSR-u “ ( “Pitanja iz antropologije“, br.84, 1990), da boja kose pretstavlja jednu od „najvažnijih osobina za određivanje rase“ i da subjektivno procenjivanje nije dozvoljeno: „Kod svetle kose a naročito kod one sa pepeljastim odsjajima, sadržina feomelanina je veoma snižena. Sudeći po tvrdnjama ruske antropološke ekspedicije, kod ruskog naroda preovlađuje tamno plava kosa, iako se često nailazi i na kosu sa srednje plavim svetlijim nijansama. Ovo poslednje je naročito tipično za severozapadne krajeve evropskog dela SSSR-a. Uz to ima kod ovih i plave kose najrazličitijih nijansi.” Pošto su brojna istraživanja donela dokaz, da je sadržaj feomelanina u toliko veći, u koliko je kod izvesnog naroda u proseku tamnija kosa, to time nordijska teorija dobija i jedno biohemijsko objašnjenje. Međutim još važnije je otkriće, „da je u evropskim grupama naroda sa tamnijim pigmentom, količina feomelanina veća nego kod mongolskih grupa.” To je stoga važno, pošto sadržaj feomelanina predstavlja za rasno istraživanje jedan univerzalan parametar, koji sa sigurnošću dozvoljava zaključak o stepenu rasne čistoće u okviru jedne rase. Kod predstavnika rasnog jezgra izvesne rase, kod kojih su rasne osobine nedvojmljivo jasno izražene, sadržina feomelanina je niža nego na ivicama rasne periferije, tamo gde je stepen mešanja sa stranim elementima silom prilika viši. Glavna tvrdnja rasne nauke, da nordijska rasa predstavlja jezgro Bele rase, dobija neoborivu potvrdu u činjenici: „Da predstavnici južnih grupa evropskih naroda imaju veći procenat feomelanina nego pretstavnici nordijskih grupa.“ Biti „izabrani“ iz tog jezgra ne pretstavlja neku metaforu, već genetsko-biohemijsko stanje, koje može da se izračuna na osnovu mnogih, međusobno nezavisnih parametara. U toku cele svetske istorije mi možemo da posmatramo sledežu sliku: u okviru izvesne velike rase, njeno biološko jezgro mora da nosi teret nesavršenih mešanaca. Istorija sveta ne predstavlja samo jednu borbu između velikih rasa, već u još većem stepenu borbu raznih jezgra sa njihovim sopstvenim genetskim periferijama.

Zavist mešanaca na prirodu onih sa čistom rasom je često ponavljani motiv svetske literature. Rivalitet između Mocarta i Salijerija predstablja tipično ogledalo borbe biotipova, u kojoj nižima tradicionalno pripada uloga mračnjaka.

Nordijska rasa predstavqa jezgro velike Bele rase. U njoj su u najvećoj meri uočljive karakteristike cele rase. Genetske i biološke razlike između predstavnika nordijske rase i ostalih grupa, zakonski se pokazuju u njihovim telesnim i duhovnim svojstvima a koje sa svoje strane utiču na religiju, kulturu, estetiku, pa i na društveno političke institucije. Jednom rečju na sve oblasti višeg ljudskog stvaralaštva. Emanuel Kant primećuje u svojoj analitici lepog, da se „lepo prepoznaje i bez objašnjenja.“ Fric Lenc kaže: „Još kao deca delili smo ljude na lepe i ružne. To se događalo još znatno pre, nego što smo mogli da kroz iskustvo, na bazi poređenja, izgradimo bilo kakav osečaj za estetiku. Te razlike smo mi instiktivno pravili, zbog toga što u sebi nosimo uobličenje svoje rase. Moderna istraživanja u oblasti biološke estetike dokazuju, da svaka rasa poseduje sopsvenu, genetski određujuću, predstavu o haosu i o redu. Konrad Lorens njih zove „Urođeni modeli“. Irenojs Aibl-Ajbesferd piše u svom delu „Biološke osnove estetike“: „Stil je sterdstvo kojim se u umetničkom obliku objašnjava ono, što se želi saopštiti drugima.”

Baš zbog toga se po svom stilu razlikuju umetnička dela raznih rasa, i to zato jer stil na biološkom nivou uzima funkciju određivanja o tome šta je „sopstveno a šta tuđe”. Dela moderne masovne umetnosti su u prvom redu po tome karakteristična, što se uvažava ovaj „Biozakon“. Stil izražava genetsko iskustvo rase u sažetom i apstraktnom obliku. U svetlu ovih činjenica Ajbl-Ajbasfeld izvlači ispravan zaključak: „Sugestivnost, spremnost da se uče pogledi grupe, kao i da se prihvataju njene vrednosti, su svojstva ljudi koja su izravnali put kristalisanja rasa.”

Ajbl-Ajbesfeld nam dalje pruža i interesantna obaveštenja o laboratorijskim opitima. Na njima je utvrđeno da su učesnici opita imali utisak, da je u jednoj prostoriji, koja je obojena crveno-oranž bojom, temperatura za 3 - 4° C viša nego u istoj obojenoj plavo-zeleno. „Topli” tonovi utiču na nervni (simpatikus) sistem, pri čemu se pojačava puls a krvni pritisak poraste. „Mirni” tonovi, koji se sa pravom još i nazivaju „Hladni”, pripadaju kratkotalasnim bojama iz spektra boja.

Znači da se može zaključiti, da ljudi nordijske rase više vole „hladne“ tonove jer oni više odgovaraju njihovom sistemu krvotoka, odn. njihovoj hladnoj krvi. Ovo ne treba shvatiti u metaforičkom, već u stvarnom smislu reči. Plave oči su pokazatelji optimalnih bioenergetskih procesa u organizmu nordiskog čoveka. Ovo isto važi i za njihovu muziku i igru, pošto se njihova ritmika u potpunosti oslanja na diskretnu strukturu njihovog prarasnog tipa.
Bela rasa je stvorila sinfonijsku, harmoničnu muziku, dok je crna stvorila dzez i rep, pune sinkopi. Značajno u ovom smislu je i rusko, harmonično pevanje, gde se sloga pokazuje kao genetsko jedinstvo harmonije a što u stvari potvrđuju i nordijski izvori ruske narodne umetnosti.

Hans F. K. Ginter piše u svome velikom delu „Rasa i stil” (1927): „U semitskim jezicima nema dramaturgije a muziku su Arapi pozajmili od Perzijanaca”. Rase se razlikuju i po pitanjima osećaja za vreme i za plastične oblike, što se ogleda u sistemima hronološkog vremenskog računanja raznih rasa, ili u različitim, u glavnom geometrijskim, oblicima u njihovim staništima. Na to je već i Osvald Spengler ukazao. Moderna nauka antropološke estetike se bavi istraživanjem rasnih i etničkih zakonosti ljudske lepote. Stoga je propagiranje stranih rasnih antropoesteskih pravaca, kroz televiziju i masovnu pop kulturu izročito štetno. Zbog svega toga su čitav duševni kosmos kao i sva psihološka svojstva čoveka nordijske rase, uzročeni biohemiskom jedinstvenošću, koja se genetskim putem prenosi sa generacije na generaciju.

Walerij P. Aleksejew | Slika V.P. Aleksejev

Prema zvaničnoj nauci o rasi Trećeg Rajha, sovjetski stručni časopisi kao što su „Pitanja antropologije”, „Sovjetska etnografija”, „Genetika”, pa i mnogi drugi, mogu se čitati kao dopunjujuća literatura. Potrebno je samo uzeti nordijski svet kao određujući kriterijum, i sve se bez napora uklapa. Sovjetska antropologija, koja je stvorena, kako bi se osporila klasična nauka o rasi, zgrabila je, iako toga ni sama nije bila svesna, zastavu pobeđne Nemačke i počela je da maršira u istom pravcu kao i ova.

Nemački rasni higijeničari su uglavnom bili vernici katolici ili protestanti, i kao takvi, oni su shvatili rasu kao jedinstvenost doživljavanja, kao zajedništvo stila i sudbine. Jedan od vodećih sovjetskih antropologa V. P. Aleksejev je zaključio, da srodstvo predstavlja jedan biohemijski pojam. Jedna tako prodorna definicija mogla je da šokira čak i glavnog ideologa trećeg Rajha, Alfreda Rosenberga.

Sa današnjeg stanovišta mora se priznati, da nemački istraživači rase nisu uzalud uložili truda. Velika ideja nordijske rase zauzima u današnjoj Rusiji sve više prostora.

Fritz Lenz | Slika Fric Lenc

Precizno rečeno: Mora se jednom priznati; da se nemački stručnjaci nikada nisu ustručavali, da se pozovu na navode svojih sovjetskih kolega. Zbog toga autor ovog članka nastavlja lepu tradiciju akademske ljubaznosti, i kojom prilikom bi on, s obzirom da živi i piše u Rusiji, želeo da vrati nemačkoj strani komplimente, koje su oni svojevremeno njegovoj zemlji napravili. Ako pogledamo centralno delo Frica Lenca, „Nauka o ljudskom nasleđu” (1932), onda tu možemo naći skretanje pažnje na 34 dela sovjetskih naučnika a celokupan broj citiranih autora iznosi 22. Ova knjiga je smatrana za uzorno delo po pitanju rasne higijene a njegovo priznanje naučnim dostignućima njegovih „Ideoloških protivnika” nije mu napravilo nikakvih teškoća sa vlastima njegove zemlje. Čak i posle 1945 nemačkim rasnim naučnicima nisu pravljeni ozbiljniji problemi od strane okupacionih sila. Ni jednom od velikih nemačkih rasnih naučnika nije pravljen proces zbog „nacističkog zločina”. Čak šta više, svi oni su zadržali svoja mesta na univerzitetskim učilištima do kraja života. Da su ovi navodi tačni dokazuju publikacije poznatih „anti-fašističkih” pisaca, kao što su Robert N. Proktor i Stefen Kil specijalizovani za tematiku nauke o rasi u Trećem Rajhu.

Da na nordijsku ideju ne pada nikakva krivica, to je čak i na Nirberškim procesima prećutno priznato. Niko ne napada na sovjetsku kosmonautiku zbog Staljinovih zlodela ili zbog njegove trke u naoružanju, čiji je aktivni učesnik pri stvaranju atomske bombe bio i A. D. Saharov, pre nego što je postao demokrata a što njegovom ugledu nije ni najmanje štetilo. Čak je i jedan park u Izraelu po njemu nazvan. Kad već govorimo o odavanju počasti: U izraelskom muzeju holokausta je takođe određeno jedno mesto sećanja na nemačkog naučnika o rasi, Ludviga Ferdinanda Klausa, zbog „spasavanja jevreja po cenu sopstvene opasnosti“. U delu F. K. Gintera „Rasni elementi Evropske istorije“, prevedeno na mnoge jezike a koje je napisano posle rata, nalazi se i jedno poglavlje pod naslovom „Nordijski ideal“. To je rasno-političo zaveštanje jednog od najviše poštovanih vođa nordijskog pokreta, i ja sebi dozvoljavam, da završim ovaj članak sa jednim citatom iz ovog dela: „Ne postavlja se pitanje, u kolikoj smo meri mi, današnji ljudi, nordijci, bez da li ćemo smoći dovoljno hrabrosti, da pripremimo svet za buduće generacije, odnosno da se rasno i rasno-zdrastveno pročistimo. Raslojavanje nordijskog elementa indo-evropskih naroda počelo je još pre stotinama godina i traje još i danas. Trebalo bi, da volja ljudi, nosilaca nordijske misli, izgradi jedan most kroz stoleća.“

Kad je reč o izdvjanju najboljeg, onda mora da se računa sa više generacija. Za današnje nosioce nordijske ideje postojala bi samo jedna nagrada za njihovog života: „Saznanje o sopstvenoj hrabrosti. Nauka o rasi i istraživanja o nasleđu, ulivaju snagu jednom novom plemstvu i mladima, koji u stremljenju ka višim ciljevima, slede na svoju ruku pozive iz viših sfera, koje se nalaze izvan granica ličnog života. Pošto ovaj pokret nema za cilj sticanje lične koristi, on će ostati stvar manjina. Međutim duh svake epohe uvek grade manjine, što važi i za ovu u kojoj mi živimo“.

1.05 - 16.05.99




VLADIMIR AVDEYEV
MYTNAYA STR. 23 – 1 – 47 a
115162 MOSCOW, RUSSIA